Pusti svet da te promeni, pa ćeš i ti moći da promeniš svet

Venčala sam se u doba korone - iako je svadba morala biti otkazana, večiti borac u meni nije dozvolio da ga ,,nevidljivi neprijatelj" porazi te je crkveno i građansko venčanje obavljeno u krugu najbliže porodice po završetku vanrednog stanja. Prvobitni plan za medeni mesec bila je Kuba - jasno vam je da je to makar za sada ostao samo san, ali ja od svojih snova ne odustajem. Počela sam da istažujem kuda otići po Srbiji na par dana, negde gde nikada nismo bili a možemo potencijalno da otkrijemo nešto jedinstveno. Na jednoj loklnoj televiziji izašla je reportaža o Rajačkim pivnicama. Počnem da češljam po jutjubu i naiđem na emisiju Gost koju vodi Milan Popović. Ovog voditelja inače jako poštujem, jer sam uživala gledajući njegovu  emisiju Zadnja kuća Srbije i preporučila bih svakome da je odgleda u cilju lakšeg razumevanja kulturnog raslojavanja i nestajanje sela u Srbiji. Elem, u emisiji Gost tema su bili Istočna Srbija i Rajačke pivnice. Voditelj je sedeo za trpezom ispred jedne od pivnica a društvo su mu pravili Zoran i Emina, vlasnici vile Milenović. Privukli su mi pažnju jer su iskreno pričali o stanju turizma u tom delu Srbije i nedovoljnoj podršci lokalne samouprave. U jednom trenutku Zoran je rekao kako on animira goste tako što ih traktorom vozi do pivnica i po selu. U tom trenutku pala je odluka da idemo tamo :) Ako ste u čudu kako traktor može da privuče sveže venčan mladi bračni par da provedu prvo putovanje na selu, onda treba da znate da moj muž obožava traktore. Takođe, ako smo mogli u Egiptu da jašemo kamile i na Tajlandu se vozimo praistorijski sklepanim čamcima do plutajuće pijace, pa zašto ne bi mogli po Srbiji traktorom - nama egzotike ne manjka. Na internetu smo našli kontakt i pozvali Zorana, čija nam je ljubaznost prilikom dogovora oko smeštaja dala dodatni znak da je odluka bila prava. Na putu do sela Rajac kod Negotina prošli smo pored reke Grze i arheološkog nalazišta Romulijana. Dočekali su nas vedri i nasmejani domaćini kao i njihova kuca Crna koja se nije odvajala od nas. Domaćin Zoran nam je maestralno predstavio istoriju svoje porodične kuće, pokazao krevet star  215 godina koji je pravi muzejski eksponat, uramljene narodne nošnje Timočke Krajine, stare porodične slike sa moba i vašara, motive Hajduk Veljka Petrovića... Milenovići su od prostorija nekadašnje stare štale i senjaka napravili autentične sobe i veliku trepezariju. Posebno potresna bila je priča o marami Zoranove pokojne bake, koja je streljana od strane Nemaca 1942. godine i  tajnom skrovištu od okupatora iza duplog zida senjaka. Nakon fantastičnog časa istorjie naši divni domaćini odvezli su nas traktorčićem do Rajačkih pivnica. Usput se moglo primetiti da je selo polunapušteno ali autentično sačuvano. Usledila je priča o nastanku pivnica: kamene kuće u kojima se čuvalo vino, izgrađene polovinom XIX veka, pored kojih se nalazi groblje iz XVI veka. Šetnjom pored pivnica došli smo do ograđenog vidikovca odakle se pruža pogled na Bugarsku. Turu smo završili kupovinom jako povoljne tamjanike u jednoj od otvorenih pivnica.  Po povratku u smeštaj svratili smo do obližnjeg komšije koji nas je pozvao na trešnje. Ljubaznost i srdačnost na koju smo naišli grejala nam je srca i urezala divne uspomene u sećanje.

Sutradan nastavljamo put ka vodopadu Mokranjskie stene.  Auto smo parkirali pred sam kraj asfaltnog puta i do vodopada nastavili 500m pešaka. Svojim obrušavanjem vodopad je stvorio prelepo malo jezero, koje svake godine posećuje sve više zaljubljenika u prirodu. Nažalost vreme nije bilo za kupanje, tako da smo na preporuku ljudi koje smo tamo sreli put nastavili ka Brzoj Planci, kako bi stigli do vodopada Blederije. E to je tek bila avantura. Pri ulasku u Brzu Planku oduševili smo se kako dobrim putevima tako i neverovatno plavom bojom Dunava - onu koju viđamo samo na moru sa simpatičnom lokalnom plažom. Put za vodopad nije najbolje obeležen a navigacija nas je izdala kada smo na drugom kilometru od skretanja ka vodopadu ostali bez signala. Sećam se da smo se pola sata vozili 4 km i prešli preko dva jako uska drvena mostića ali vredelo je, jer smo naleteli na skriveno blago. Voda smaragdne boje predstavlja pravu malu oazu ovog kraja.

Smaragdni vodopad Blederija

Put nas je dalje vodio ka manastiru Vratna. Monahinja nam je objasnila da možemo da se popnemo iynad manastira ako želimo da vidimo Vratnjanske kapije. Entuzijaste u nama su jurnule uz brdo i posle 2 minuta penjanja vapile za vodom i vazduhom :) Bitno je ne odustati kada je najteže, jer smo nakon dobrih 20 minuta hoda naleteli na Malu Kapiju koja podseća na bušnu pećinu. Ulaskom u nju mogli smo da spazimo Veliku kapiju koja je bila krajnja destinacija. Na sreću odatle se išlo nizbrdo :) Prizor je zlata vredan i remek-delo prirode: ogromna planinska prerast ispod koje protiče šumovita reka. Neko vreme smo sedeli na stenama i uživali u pejzažu. Poslednja destinacija tog dana bio je odlazak na vidikovac iznad Velike kapije, koji je zaista bio izazov s obzirom na činjenicu da nema utabane staze ni drveta za koje možete da se uhvatite prilikom uspona. No, nakon kondicionih vežbi za Olimpijadu, stigosmo i na vrh odakle se pružao pogled na manastir i prirodu koja ga okružuje.

Priroda je čudesni vajar

Poslednji dan u Rajcu proveli smo sedeći na terasi do kasnog popodneva i družeći se s našim predivnim domaćinima. Brali smo zovu za sok i čaj, jeli ratluk uz domaću kafu i negde oko 17h teška srca krenuli nazad za Beograd. Neke ljude sudbinski sretnete i zavolite - tako je bilo sa našim dragim Milenovićima, koji su nam napunili auto trešnjama, vinom i saksijskim cvećem - jer tražila sam pelcer :) Ovi ljudi su pravi primer kako treba da funkcioniše etno turizam u našoj zemlji, jer toplina i gostoprimstvo koje oni pružaju doprinose sveobuhvatnom doživljaju kraja u kome žive.

Zoran i Emina Milenović s mladencima :)

Dvorište vile Milenović